O ljubavi

Da li inteligentne osobe više vole

 

Često se misli da je inteligencija u suprotnosti  sa osećajnošću i sposobnošću da se iskažu emocije jer sve što  se dešava inteligentnim osobama one previše racionaizuju što naravno nije tačno, naprotiv, inteligentni ljudi mogu mnogo više i kompleksnije da vole nego oni koji to nisu ali opasnost može predstavljati prevelika potreba za analiziranjem emocija.Veoma inteligentni  ljudi ako su stabilne ličnosti mogu da imaju realan uvid u probleme sa kojima su suočeni u ljubavnom životu i da ih brže i spremnije rešavaju nego oni koji nisu obdareni naročitom inteligencijom mada je emocionalna inteligencija ta koja je potrebna da bi osoba bila u stanju da dobro funkcioniše u svim sferama života naročito u ljubavi.

Nesigurne osobe čak i veoma inteligentne to nisu u stanju, mada to izgleda paradoksalno jer bi inteligenti trebalo da budu u stvari svesni svoje intelektualne moći, analiziraju svoja osećanja, i trebalo bi da imaju realan uvid u osećanja partnera. Nesigurnnost nema veze sa inteligencijom nego sa vaspitanjem koje su dobili u detinjstvu, mada nesigurnost može biti i deo karaktera ali mnogo češće nedostatka ljubavi u detinjstvu, prisnosti sa roditeljima.Oni koji su odrasli pored kulturnih, inteligentnih ali uzdržanih roditelja koji nikada nisu pokazivali previše emocija u vidu fizičkog dodira, maženja, tešenja, grljenja dece nego su im davali manje-više dvosmislene poruke u pogledu nekih njihovih postupaka ili osobina, kod dece stvaraju osećanje nesigurnosti u sebe.Takva deca kada odrastu uvek će pre grešku tražiti u sebi i nesvesno će se osećati nedostojnim bilo koga, nesavršenim a zapravo je to ono što su im roditelji nesvesno poručivali „Razmisli da li si dovoljno dobar“. Kao inteligentne osobe, posle jednog ili više promašaja, tražiće grešku u svom izboru i u sebi prvenstveno a obično će se vezivati za autoritativne osobe koje su poput roditelja, vaspitane, kulturne, uglađene ali ne i dovoljno prisne, tople i otvorene u pokazivanju emocija. Pošto u stvari takva deca nemaju šta da zamere roditeljima jer su prema njima uvek bili korektni, krivicu za nedovoljnu nežnost i pažnju, fizičku bliskost sa njima traže u sebi, naročito ako su dobijali poruke u vidu „divlja si, nemoguća si, sa tobom se ne može razgovarati“ takve poruke će kod njih stvoriti osećanje da su zaista takvi, bilo da se radi o devojkama ili mladićima i kada pokušaju da ostvare duboku, sadržajnu vezu ponašaće se upravo tako. Vremenom takve osobe sve više racionalizuju svoja osećanja, ljubav i vezuju se za one koji im mogu  pružiti ono što i roditelji, neku vrstu komforne sigurnosti, naročito ako je njihov brak bio takav, solidan a u porodici naizgled nije bilo problema ali nije bilo ni previše izražavanja emocija. Često deca koja su odrasla u takvim porodicama ako su strastvena, društvena,osećajna, osetljiva i često čuju „Bože na koga li si ? „ pomišljaju da sa njima nešto nije u redu da su se „izmetnula tamo na nekog nemogućeg u familiji“ i ponovo će dobiti pogrešnu i pogubnu porudku „Ne budi previše strastvena, osećajna,ne očekuj previše od života, smiri se“ i polako takve osobe klize ka sumornoj svakodnevnici u kojoj će se zadovoljiti partnerom koji je korektan ali ništa više od toga.One će se plašiti jakih emocija i partnera tj. partnerki koje deluju strastveno mada ovo pravilo više se odnosi na devojke, i one mogu umesto da vole, početi da procenju partnera i da ga analiziraju da li je dovoljno dobar ili ne. Šta znači dobar to ni same ne znaju ali verovatno je to po njihovom mišljenju neko ko nije previše komplikovan.


Umesto da se prepuštaju ljubavi one će se okrenuti ka nekim drugim zadovoljstvima u vidu traženja profesionalne satisfakcije kao zamene za strast i ljubav.
Druga zamka u koju mogu upasti veoma inteligentne osobe su emotivne prirode, one koje su vaspitavane bilo da se radi o muškarcima ili ženama tako da su u stvari roditelji podilazili njihovom egu. „Ti možeš sve, ti si najlepša, ti si najsposobniji, ti si najzgodniji, za tebe je sve najbolje“ i takve osobe uopšte nemaju realan uvid u svoju ličnost, uverene da su zaista to, iako ogledalo ili njihova dostignuća možda govore suprotno. Ali, takve osobe razvijaju jako samoljublje i uglavnom i nađu partnera koji im se divi ili profesiju u kojoj mogu da budu“neko“ .Trude se da postignu što više mogu u karijeri, bar kada su muškarci u pitanju ili da svoj izgled dovedu do savršenstva kada su devojke u pitanju i tada misle da je posao završen.Sada samo treba da se pojavi neko ko će u njima prepoznati to „savršenstvo“.Problem je što oni postaju narcisi kojima niko nije dovoljno dobar ili biraju one koji mogu da im se dive, da im pruže osećanje da oni zaslužuju ono najbolje. Devojke su tipa udavača za bogatog uspešnog muškarca koji je dobio „premiju“ a muškarci traže partnerku koja će biti „na njihovom nivou“ .U svom narcizmu oni nisu uspeli da razviju ranjivost i duboku potrebu za ljubavlju. Lek za ovakve je da budu odbijeni, da dožive veliko razočranje u ljubav tj. u partnera, da ih napusti ili prevari da bi se trgli u svojoj predstavi o sebi i šta zapravo pružaju partneru dok oni prvi, nesigurni u večitom bekstvu u prosečnost veze treba da se osmele da uđu u vezu sa nekim ko ih privlači prema kome osećaju veliku strast uz rizik da budu povređeni ili da možda shvate da ih drugi doživljavaju na mnogo lepši način nego oni sami sebe.
Očeigledano intelignecija nema nikakve veze sa sposobnošću da se voli spontano i iskreno a može da bude od koristi ako inteligentni a nezadovoljni svojim emotivnim životom u nemogućnosti da sami nađu odgovor na to što ih muči, pokušaju da analitički uz pomoć stručnog lica dođu do rešenja šta je uzrok promašaja u njihovom ljubavnom životu.


Copyright by Jasminka Holclajtner

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *